Emo Jedi
I'm a vindictive little bitch, truth be told.
Permalink
The very beginning of the very end.
„A što nećeš, Spaki? Što?“
„Borise, dogovorili smo se da nećemo. Što si izdao dogovor?“
„Znam, ali to nam je poslednja prilika da se skupimo. A ono, kad smo izdržali toliko… Mislim, nismo pali nijednu godinu i lepo smo učili, zaslužujemo apsolventsko veče, zar ne misliš tako?“
„Misliš, ja sam lepo učila?“
„Dobro, TI si lepo učila, ja samo nisam pao.“ Sad se već smejao. Al’ složio je onu svoju čuvenu facu žrtve, čisto da upotpuni priču.
„Razmisliću.“
„Znači, idemo?“
„Kad sam ja to rekla?“
„Pa, sad.“
„Rekla sam da ću da razmislim.“
„Pa, da, znači ideš.“
Mislim da je Bojan vrištao od smeha, dok nas je slušao kako polemišemo, prvo o apsolventskoj večeri, a posle o ispitu koji smo imali neposredno nakon tog predavanja, na kojem smo bili. U jednom trenutku smo se potukli knjigama, jer se nismo složili šta je ektropijum očnog kapka. Hehe, Boris. Sećam se da sam ga upoznala, tako što mi je tražio da mu objasnim gde je Studio 21. S obzirom na moju veštinu objašnjavanja, a uzevši u obzir da je on u Pančevu bio samo na keju, nacrtala sam mu mapu. Nisam ni pretpostavila da će taj čupavi dečak postati moj najbolji prijatelj na celom svetu. I koliko god da me nervira svojom lenjošću, po pitanju stvari koje su meni apsolutni imperativ, on je jedina osoba u mom životu kojoj bezuslovno verujem, a nije mi roditelj.
I cela ova priča oko apsolventske večeri, činjenica da za 2 nedelje završavam poslednji semestar, haos u glavi, jer ne znam kako da položim preostalih 5 kolokvijuma, samo me je uvukla u neku retrospektivu i analizu poslednjih 5 godina mog (veterinarskog) života. Sećam se koliko sam plakala 1.oktobra 2007.godine, kad sam se, posle višečasovnog gubljenja po prestonici, vratila kući. Sve je izgledalo strašno, veliko, ružno i toliko tuđe. Fazon ’ovo nije moja gimnazija i ja neću da vas volim’ furala sam možda ceo prvi semestar. Boris sa uživanjem priča o Dini i meni (iz tog perioda) kao o osobama koje su sedele ispred njega, jele mandarine i mrzele ceo svet. I nije daleko od istine. Dina Popović, druga mala crna osoba, moj večiti sadrugar u borbi protiv životnih nepravdi i u jedenju mandarina, osoba za koju mi se čini da je oduvek bila u mom životu.
Ne znam kad sam počela da popuštam, da li kada je prošla sezona mandarina ili Dina počela da ne dolazi na predavanja, hm, verujte mi da ne znam. Ono što znam jeste da su mi ovi ljudi na neki vrlo neinvazivan način ušli pod kožu. Boki, večiti osmeh, najpozitivnija osoba koju znam. Nina, osoba sa kojom sam se izgubila prvog dana škole. Tek par godina kasnije, skontale smo gde smo se i kako izgubile. Anita – potpisujem da je najodgovornija i najlepše vaspitana osoba na svetu, ikad. Đole, moj Sančo Pansa, osoba koja je u stanju da me ošamari istinom i spusti na zemlju u roku od mikrosekunde, a da ga ne zamrzim, osoba koja me možda najbolje i poznaje, osoba koja ume da, u svemu što se desi, pronađe nešto dobro. Drašković, najiskreniji čovek na svetu, neka muška (i bradatija) varijanta mene (posmatrano sa aspekta štrebanja), osoba za koju ne znam kako se uvukla u moj život, ali drago mi je da jeste, jer druženje sa njim je smejanje bez granica. Milica Glišić, jedini ljud kojem bih bez razmišljanja dozvolila da mi leči životinju, jedina osoba za koju ću reći da je pametnija od mene i to apsolutno misliti. Mina, moj omiljeni dobri hejter, neko koga sam možda kasnije upoznala u odnosu na ostale, a opet imam utisak da je jako dobro poznajem – dovoljno je samo da je pogledam u oči.
Šta se desilo? Ne verujem da sam doživela bilo kakav oblik katarze. Mislim da su mi samo pomogli da shvatim da se ljudi ne dele na osnovu toga da li su išli u gimnaziju ili srednju veterinarsku, da li vole Marčela ili ne, da li čitaju knjige, novine ili ništa, da li… Naučili su me da, možda, čak i podela na dobre i loše ljude ne postoji, i da su podele totalni idiotizam, jer u svakoj osobi postoji nešto lepo. Potrebno je samo da ’moje oči prestanu da budu gluve za mirise’.
Da li je ovo kraj? Nije, ima još puno do ispita iz sudske.
Da li je strašno? Strašnije od početka.
Da li je bilo lepo? Bilo je strava, čak i kad su mi pucali očni kapilari, od višednevnog nespavanja radi učenja za kolokvijume. I opet, bilo je strava učiti od ovih ljudi stvari koje ne možeš naučiti iz knjiga. Nadam se samo da sam položila. Hoću desetku, odmah, sad i smesta!
Permalink
Ghost Town.
„Ne znam, meni je to sve strašno“ rekoh novom đaku, na putu do IMES-a. Pokušavala sam da održim konverzaciju.
„Ali, ti to ne možeš da promeniš, desilo se pre tri decenije, desilo se prošle godine u Japanu, dešavaće se i dalje. To ne zavisi od nas. Realno, imaš dve opcije.“
„A je l’? Pa, to je super.“ Sad me je već nervirao.
„Pa, da. Možeš da se izjedaš, zbog stvari koje ne možeš da promeniš, ili da naučiš da živiš sa tim. As simple as that“ pametovao je novi Nemanja. „Ti si baš mnogo osetljiva, nisi ti za ovaj posao.“
Volim kad višegodišnji ponovci iznose zaključke o mojoj (pre)osetljivosti i profesionalnoj nesposobnosti. Još više volim kad mi daju savete o sreći. No, da počnem. ’Bajka’ sa tužnim krajem – Černobilj.
Zaista ne bih mogla da kažem kada sam prvi put čula za ovaj grad, i priču u vezi sa istim. Ono što znam jeste da nikad nisam ozbiljno razmišljala o tome, do prošle srede. Na vežbama iz radijacije, dok smo čekali da aparat SVIT izmeri radioaktivnost kačkavalja, Brankica nam je prikazivala razne klipove o černobiljskom akcidentu. Koktel osećanja, onih negativnih. Strah. Sažaljenje. Hladan znoj. Odvratnost. Bol. Tuga. Bes. Razočaranost u svoju vrstu, po ko zna koji put. Zašto? Zato što je bilo bitno do poslednjeg trenutka sačuvati istinu od javnosti, čak i kad bi ta istina mogla spasiti ljude.
26. aprila 1986. godine u 1:23AM po lokalnom vremenu, na četvrtom reaktoru nuklearne elektrane u blizini grada Černobilja (Ukrajina), desile su se dve uzastopne eksplozije, koje zapravo predstavljaju najveću mirnodopsku ekološku katastrofu. Postoje razne priče o tome kako je do eksplozije zapravo došlo. Istina je da je posledica testiranja samog reaktora, forsirana od strane vlade, da se uradi u što kraćem vremenskom intervalu. S tim u vezi, razne bezbednosne mere su zanemarene, a kao posledica svega toga, u vazduh je dospelo zagađenje 200 puta veće od onog nakon bombardovanja Hirošime i Nagasakija. Radioaktivni otpad se uglavnom sastojao od plutonijuma, radioaktivnog cezijuma i raznih fisionih produkata. Direktne žrtve bili su vatrogasci, njih 47, koji su pokušali da ugase požar, i inženjeri, koji su pokušali da tehnički reše problem što pre. Ceo događaj je bio pod velom tajni do prvomajskog uranka, i možda bi to još duže trajalo, da neke susedne zemlje nisu registrovale povećanu radioaktivnost i izvršile pritisak da se otkrije šta se zapravo desilo. Sa evakuacijom stanovništva započelo se čak 9 dana nakon akcidenta. Oko 9000 ljudi preminulo je zbog direktnih posledica radioaktivne kontaminacije na njihovo zdravlje, a tačan broj obolelih zbog iste ni danas nije poznat. Prema podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), 6.6 miliona ljudi bilo je izloženo radijaciji. Ono što mene apsolutno fascinira (u vrlo negativnom smislu) jeste to da su ostala tri reaktora nastavila sa radom, tj. poslednji je prestao da radi 2000. godine, ’samo’ 14 godina kasnije. Danas je Černobilj avetinjski grad, a zona od 30 km u prečniku predstavlja zaštićenu zonu, unutar koje se nalazi više od 30 groblja radioaktivnog otpada. A šta se dešava sa ljudskim ’otpadom’? I ko će ikad umeti (i smeti) da pogleda u lice onu izmučenu decu, rođenu nakon akcidenta i reći im zbog čega imaju dijapazon organskih devijacija?
„Nije mi trebalo ono jutros“ reče mi Nina u menzi, nakon vežbe iz radijacije.
„Misliš na film?“
„Mhm, strašno je.“
„Da, nikad me ništa što smo videli nije potreslo koliko ovo. A složićeš se, videli smo svašta za ovih 5 godina“ odgovorih.
„Šta će nam sve to, samo smo se rastužili… Glupa radijacija!“
„Da, znam. Mislim da nikad nisam ozbiljno razmišljala o tome. Ono, Černobilj mi je predstavljao samo pitanje na testu, na koje je trebalo odgovoriti sa ’najveća nuklearna katastrofa’. I verujem da nisam jedina koja je tako (ne)razmišljala. Zato mi je i okej što smo gledali ovo. I da, cimaćemo se oko radijacije, al’ mislim da je dobra, bar u nekom edukativnom smislu. Ja znam da samoinicijativno nikad ne bih potražila ovo na netu, tjubu, bilo gde. Ne mislim da sam sad doživela prosvetljenje, niti se dobro osećam, al’ želim da znam. Ako ništa drugo, ta deca zaslužuju da se zna o tome šta im se desilo. Valjda je to najmanje što možemo da učinimo za njih, kad već ne možemo da im pomognemo… I bolje bi im bilo da nam daju desetke na kolokvijumu, kad su nas toliko potresli!“ rekoh joj i zagrlih je.
„Da znaš!“
